MIROSLAVA RADOJEVIĆ, književno veče- SKD Dübendorf

Miroslava Radojević iza sebe već ima dve zbirke poezije. Ovog puta odlučila je da čitalačku publiku obraduje romanom koji je opisao njen životni put.Knjiga, koja je inače pored srpskog jezika prevedena na nemački i engleski jezik , predstavljena je na evropskom simpozijumu anestezije i doživela mnogo pozitivnih kritika.

Prva promocija na kojoj će se ovaj roman predstaviti našim sunarodnicima u Švajcarskoj održaće se 18. maja 2019. godine od 19:00 časova u Srpskom kulturnom društvu u Dibendorfu.Pored autorke o romanu će govoriti Karlo Astrahan, urednik programa biblioteke „Milutin Bojić“ iz Beograda.Specijalni gosti večeri biće Aktiv žena “ Zlatno doba“ iz Ćuprije.U muzičkom delu programa učvestvuju Danijela Bjelica, sopran i Božica Boba Nedeljković, vokalna solistkinja.

Program će voditi Violeta Aleksić i Tanja Radojević a organizator večeri je RADIO KRUG.

———————————————————

Anestezija poput elegantne večernje haljine

Uz iskrenu želju i uložene napore da se želja otelotvori, sve je lako i stiže se do cilja. Ona je sanjala ružičaste snove, ali je jedino njen san da bude medicinska sestra bio čvrst i nepromenljiv. Taj put nije bio nimalo lak uz brojne prepreke, strepnje, nemire i porodične okolnosti. Sve je to u nekim momentima pretilo da se san rasprši poput mehura sapunice, ali kad za saveznika imaš samoga sebe onda je uspeh neizbežan.

Miroslava Radojević u svom dnevniku sećanja „Anestezijo, ljubavi moja“ beleži dragocene momente iz života medicinske sestre koja se hrabro hvatala u koštac sa vlastitim životom pomažući mnogim pacijentima koji su bili u životnoj opasnosti. Ona u jednom trenu i kaže:

„Na svu sreću ja sam sve to podnosila jer sam znala šta mi je životni cilj. Od tog puta nisam htela nikako da odustanem.“
Svesna činjenice da je čovek ceo život u školi novih saznanja, trudila se da svaku novinu upije i nauči. A to je bilo sve ono što može da pomogne čoveku da prebrodi kritične momente kako bi život odneo pobedu. Ljubav prema anesteziji iznedrila se sama po sebi kao dragulj u kruni nudeći neobična iskustva koja je opisala u ovoj knjizi, ujedno prikazujući i koliko je imala empatije za svakog bolesnika. A ljubav se ljubavlju vraća, nema veće zahvalnosti nego kad sećanja onih kojima je pomoć pružena ožive u svečanom trenu kada se praznuju rođenja. Osloboditi nekoga bola, darovati mu novu šansu da oživi vlastite snove, zar ima lepše od toga? Miroslava u jednom trenu i kaže:

„Naši uspesi se vide na licima pacijenata koji vrlo brzo posle operacije odlaze kućama bez bolova i zadovoljni. Često se događa da nas i ljube na rastanku. Jedna pacijentkinja mi je, opisujući anesteziju koju je imala pre podne, rekla da je bila elegantna kao večernja haljina.To je veliki uspeh i za pacijente i za nas koji radimo.“

Radoznalost i želja da još više nauči ju je podstakla da organizuje stručne seminare na kojima se saznavalo uvek nešto novo, a obnavljalo se i staro znanje. Ti stručni sastanci i susreti doneli su joj mnogo novih kontakata i razmenu znanja i mišljenja. Svakim danom je napredovala i polako sazrevala kao anestetičar. I poziv da ode u Švajcarsku da radi u regionalnoj bolnici bio je deo njenog sna. Zahvaljujući velikom trudu i zalaganju, dobila je referencu koja je bila potvrda da se istrajnost i odanost svom pozivu ipak isplati. Ali ono što o Miroslavi Radojević govore oni sa kojima je delila najlepše trenutke na odeljenju anestezije nema cenu. Mlada asistentkinja iz Nemačke napisala je u jednoj svesci o svakom lekaru i tehničaru ponešto. O Miroslavi je napisala sledeće:

„To što sam od tebe naučila, ne piše ni u jednoj knjizi.”
Miroslava Radojević je srećna žena jer joj se ljubav koju je podarila svojoj porodici i pozivu višestruko vratila darujući joj dane o kojima mnogi sanjaju. Njene cipelice lutalice lutaju po raznim mestima u zemlji satova i sireva, ali i dobre medicine. Ona živi svoj san i dalje baveći se anestezijom i ta ljubav je bezuslovna.

Mirjana Marković

************************************

Nema velikog cilja bez velike žrtve

Iako nije znala za Bomaršeove reči: “Ne obaziri se na to odakle dolaziš, već gledaj kuda ideš”, Miroslava je na svoj životni put krenula upravo tako. Nije joj smetalo da iz svog malog mesta krene u život prevazilazići uspone i padove vođena samo jednim – da ostvari svoj san. Ciceron je rekao: “Nema velikog cilja bez velike žrtve”, a Miroslava je zahvaljujući svojoj upornosti i istrajnosti prešla sve prepreke.

Dnevnik “Anestezijo, ljubavi moja” dokazuje da svaki uspešan čovek beleži svoja iskustva ne iz ličnih pobuda, već da ostavi trajan zapis kao poruku i nauk pokolenjima da ne treba odustajati od svog cilja. U ovoj knjizi, pored ljubavi prema svom pozivu, Miroslava opisuje koliko je značajno stvoriti prijatno okruženje a svega toga ne bi bilo bez vedre naravi, velikog srca i sposobnosti prilagođavanja.

Poznajući ovu divnu ženu, mnogo sam naučila. Najviše da se energija crpi iz najtežih trenutaka jer nakon njih dolazi novi dan. Takođe i da je srećan čovek samo onaj ko oko sebe ima ljude, jer iznad i pre svega kako stoji u Bibliji, potrebno je da shvatimo: “Ljubi bližnjeg svoga”.

Ova knjiga nije samo dnevnik jednog života, ovo je udžbenik koji će mnogim ženama odgovoriti na brojna pitanja i toplo preporučujem svako slovo. Miroslava Radojević, hvala ti što postojiš jer da tebe nije bilo ne bih naučila puno toga.

Violeta Aleksić