Трибина „Србија и Косово, шта даље?“ – Мирослав Лазански у СКД Дибендорф

Utorak, 17. april 2018. god.

Piše: VIOLETA ALEKSIĆ, Radio Mladost Švajcarska

 

Српско култруно друштво осим што се бави културним догађјима, такође прати и политичку ситуацију у нашој земљи зато су у овом друштву честе трибине на којима сазнајемо одговоре на многа питања – из прве руке. Треба истаћи да то није био само случај 14 априла 2018.године.  У многим кризним моментима у којима се нашла наша земља у овом друштву смо се сакпуљали око доајена новинарства, аналитике, политике да чујемо прави одговор у право време…

У двадесетом веку смо имали шест ратова; три балканска, два светска и једно бомбардовање, Ратови, ратовања и ратна страдања сваком човеку су највећи страх одувек а поготово данас. Убиством једног од најистакнутијих лидера косовских Срба Оливера Ивановића почиње опет неизвесност. Шокантна ликвидација човека мира, прогоњеног и током и након ратова деведесетих је почетак немира и буђење страхова али и беса једног народа који се бори да опстане на свом кућном прагу упркос свим агресијама.

Ко ће подржати све напоре усмерене пре свега на заштити сигурности Срба на Косову и Метохији и обезбеђивању мирног и достојанственог суживота свих тамошњих грађана, као и заштиту културне и уметничке баштине српског народа ?

Напад кундацима и пушкама на голоруки народ на Косову и Метохији – да ли је то нечија режија , или је крајње време да схватимо ДА ОВО НИЈЕ ИГРАНИ ФИЛМ КОЈИ СЕ ДЕШАВА НЕКОМ ДРУГОМ??

Да ли нам је још један рат потребан или је рат на овом месту једино могуће решење?

Рођен је 1950. у Карловцу. Дипломирао на Правном факултету у Загребу, где је и започео новинарску каријеру, прво у „Полет“-у, касније у „Вјеснику“, „Старту“, „Данас“-у, „Политици експрес“, „НИН-у“, „Вечерњим новостима“ (1996-2001). Године 1991. прелази у „Политику“ где и данас ради. Извештавао из Сирије, Сомалије, са Крима, такође извештавао о ратовима у Авганистану, Чеченији, Конгу, Ираку, Ирану, Либану, Јемену и Либији…
Интервјуисао два врховна команданта НАТО-а, три маршала СССР, шефове КГБ-а, КХАД-а, педесетак министара одбране и начелника генералштаба светских армија, између осталог начелнике генералштаба руске, кинеске и јапанске армије. Једини југословенски новинар који је пловио у атомској подморници, америчкој „Таутог“, летео у авиону Ф-14, био на носачу авиона „Џон Ф. Кенеди“ и летео у Мигу 29.
Био гост војних академија Русије, Јапана, САД, Аустралије, Италије, Велике Британије, Немачке, Румуније… Имао је редовну колумну у грчком листу „Катимерини“, јапанском „Секуритариан“ и „Тхе Диамонд Вееклy“.

Aутор је десет књига и десетак великих тв-серијала. Војни рок служио 1977. године у Битољу у 41. пешадијској дивизији ЈНА. Одликован је Медаљом за војничке заслуге.

Мирослав Лазански трећи пут по реду долази у Српско културно друштву, да бисмо разговарали на тему „СРБИЈА И КОСОВО , ШТА ДАЉЕ?“ .Било је немогуће не дотаћи и актуелне теме у свету.

Трибину која је трајала 90 минута отворила је председница СКД-а Слађана Сетенчић. Програм су водиле Виолета Алексић и Тања Радојевић. Мирослав Лазански започео је вече актуелном темом која се тиче Сирије рекавши да је Америка извршила ракетирање Сирије и поред свих упозорења Русије. Лансиране су, по руским тврдњама, 103 крстареће ракете разних типова, а сиријска ПВО наводно је оборила 71 пројектил. Ако је тај податак истинит, онда је то сјајан успех сиријске ПВО будући да она већином располаже старим совјетским ПВО системима типа „куб”, „нева” и „СА-5 гамон”, односно „С-200”. Сирија има и модерније ПВО системе типа „бук М1” и „панцир”, вероватно су посаде на тим системима сада много боље обучене, а није искључено да су састављене и од руских ветерана.
У сваком случају, ако је од 103 лансиране ракете ПВО Сирије оборила њих 71, то је велика ефикасност. А њу, нажалост, нико не може и доказати. Јер Пентагон ће тврдити да није оборена ни једна једина ракета, а Москва и Дамаск говоре о 71 обореној. Војни ефекти бомбардовања и ракетирања циљева у Сирији су минимални, нема већег броја погинулих, материјална штета и није посебно велика, војна техника Сирије није ни дирнута, Башар ел Асад је сада чвршће на власти него што је био пре шест година када је рат почињао.
Овај 50-минутни рат, ипак, повлачи и нека питања и неке закључке, које сам на овим страницама поставио у прошлом тексту. Ако су Руси знали још пре месец дана за хемијску намештаљку у Думи, која може да ескалира у бомбардовање Сирије, шта су чекали с довлачењем војних појачања у то подручје? Лоше процене обавештајних служби или уверење дипломатије да се ствар може умирити и испеглати? После случаја Скрипаљ дошао је случај Дума, зар нико у Москви није могао да претпостави да следи бомбардовање? Ако су Руси у почетку говорили да ће директно војно одговорити ако у Сирији буду угрожени животи њихових војника, чему затим изјаве разних руских сенатора да неће дозволити удар америчких ракета по Сирији. Истина, у Москви су то касније мало и прецизирали тако да неће дозволити удар по снагама Башара ел Асада и по владиним зградама у Дамаску. И то се тако и догодило.
Американци су претходно обавестили Русе шта ће да гађају, Сиријци су преходно евакуисали живу силу и технику с локација које ће бити гађане, уследио је удар са 103 ракете, а могао је то бити напад и с 250 до 300 крстарећих пројектила, погођено је неколико објеката, нешто, а можда и више од нешто, ракета је и срушено, Башар ел Асад је ујутро мирно ушетао у своју палату у Дамаску..
Нема судњег дана, нема трећег светског рата, пашће тиражи новина. Руси могу да кажу да се Амери нису усудили да гађају њихове базе у Сирији, да се нису усудили да гађају владине зграде у Дамаску и да нису директно гађали сиријску војску. С друге стране, Трамп није „подвио реп”, бомбардовање је било строго селективно, просторно и временски врло ограничено.
Но, Москва ће, ипак, морати да размисли до које границе може и даље да наступа с већ излизаним синтагмама о кршењу међународног права, о потреби да се свет не гура на ивицу рата и с осталим бедастоћама из пацифистичког арсенала. Ако имаш ПВО и говориш да је најбољи на свету, а константно избегаваш да га икада употребиш, онда се полако губи кредибилитет. Наравно, потребно је добро одвагати када га употребити, али онда су и непотребне изјаве руских сенатора типа „оборићемо све америчке ракете”.
Лазански је такође рекао да би волео да види детаље војног уговора Москве и Дамаска. Шта тамо пише? Ако стоји да је Москва дужна да помогне борбу Сирије против терориста и да за ту услугу Дамаск даје Москви две војне базе, онда је све у реду. Али, ако стоји да се Москва обавезала да штити Сирију од сваке врсте унутрашње и спољне агресије, е онда горак укус остаје…
Након ове теме вратили смо се тренутној ситуацији и недавном нападу на Косову и Метохији…Мирослав Лазански је овај део трибине започео питањима.
Шта би било да је неко од припадника јединице РОСУ која је интервенисала у Косовској Митровици повукао обарач и отворио ватру на окупљене Србе? Какве би реакције биле Срба на северу Косова, Приштине, Кфора и Београда?
Срби на северу Косова не само да би активирали све сирене већ би се највероватније активирале и оне снаге самоодбране које нису под контролом Београда, а којима би то био тренутак изласка из сенке и доказивања да су били у праву. Приштина би, опет, процењивала је ли то тај тренутак да покушају да коначно војно-полицијски заузму север Косова, елиминишу пројекат Заједнице српских општина и комплетирају целу причу о својој независности. Кфор и Еулекс би дискретно били на страни Приштине, држали би се пасивно све док број мртвих евентуално не би прешао барем 20. Београд би процењивао куда иду ствари, је ли реч о спонтаном инциденту, или је намера Приштине да потпуно заузме север Косова. Иако бисмо ми морали да имамо такве информације и процене барем седам дана пре него што се догађаји и одиграју. Јер, када крену спонтани догађаји, времена за анализу и нема, пошто је историја препуна „спонтаних” догађаја.
Београд је већ неколико пута нагласио да по споразуму са Кфором и НАТО-ом јединице РОСУ без одобрења локалне самоуправе, што значи Срба са севера Косова, не могу улазити нити боравити на северу Косова. Приштина је сада тај споразум згазила без икаквих последица по њу.
Претпостављам да је телефонски позив из Београда председника Александра Вучића навео Приштину да хитно повуче РОСУ из Косовске Митровице.
Најмање је пет значајних разлога зашто је експеримент „државе Косова”, без преседана у локалној примени светске владавине, кренуо погрешним путем. Прво, тешко би се могло замислити теже место за такав покушај. Није у питању само физичко разарање, реч је о социјалном и психолошком разарању после 1999. И структура становника, не само етничка, градова на Косову се променила. Разједињеност, корупција и неодговорност локалних албанских политичара на Косову, све је то добро познато западним спонзорима Приштине. Причају о људским правима, толеранцији и стабилности, сви на Западу који желе да знају, добро знају да су то само приче.
Осим владе у Приштини постоји и друга, незванична влада, која контролише паре које са Запада шаљу на Косово албански гастарбајтери.
Трећи разлог хаоса јесте и контекст међународне ситуације који се доста променио од 1999. године. Хаос и сложеност међународног присуства на Косову можда нама у Београду и није тако видљив, али то постоји. Резолуција 1244 Савета безбедности УН каже да је Косово под суверенитетом СР Југославије, али и да ће уживати значајну аутономију и самоуправу. Спој девичанства и материнства. Последње, али не и најмање важно, хаос влада и због тога што свет заиста и не жели да више буде на Косову. Свака земља која је послала своје војнике у оквиру снага Кфора највећим делом сама и плаћа своје трошкове.
Свет, заправо Запад, полако се умара од проблема који се зове Косово. Ту и лежи шанса Србије да постигне решење које одговара нашим националним и државним интересима. Наравно, треба да јасно и недвосмислено кажемо шта је то наш државни и национални интерес на Косову. Ако је то север Косова, онда следећи упад јединице РОСУ не сме остати само на вербалним реакцијама Београда. Косово и односи са Русијом једини су адути Србије у односима са Западом.
Након трибине уследила су питања и одговори. Дискусија око поменутих и многих других тема, задражала је Лазанског и многобројне госте до касних вечерњих сати. Посетиоци су дошли из свих крајева Швајцарске као и из суседних земаља: Немачке, Француске, Аустрије, итд…Присутни су имали прилику да питају све што их занима а што се тиче политичког стања, да се друже у неофицијалном делу програма са истакнутим новинаром али и да погледају наслове књига Мирослава Лазанског.

Челници многих удружења су то вече увеличали овај догађај..

За Радио Младост, Лазански је рекао да га гостопримство Српског културног друштва увек дирне па је слоган председнице друштва Слађане Сетенчић са којим је отворила трибину «Српско културно друштво је и ваша кућа», заиста нешто што потписује ову институцију која траје 26 година.

Поменуо је и ангажман српског Радија Младост, дивећи се труду и раду ентузијаста да се српска реч чује у етру већ 21 годину на овим просторима. Лазански је такође истакао да је професионалност тима за сваку похвалу…

 

Fotografije: Violeta Aleksić