PRETRAGA

Tribina “Srbija i Kosovo, šta dalje?” – Miroslav Lazanski u SKD Dibendorf

Tribina “Srbija i Kosovo, šta dalje?” – Miroslav Lazanski u SKD Dibendorf

Utorak, 17. april 2018. god.

Piše: VIOLETA ALEKSIĆ, Radio Mladost Švajcarska

 

Srpsko kultruno društvo osim što se bavi kulturnim događjima, takođe prati i političku situaciju u našoj zemlji zato su u ovom društvu česte tribine na kojima saznajemo odgovore na mnoga pitanja – iz prve ruke. Treba istaći da to nije bio samo slučaj 14 aprila 2018.godine.  U mnogim kriznim momentima u kojima se našla naša zemlja u ovom društvu smo se sakpuljali oko doajena novinarstva, analitike, politike da čujemo pravi odgovor u pravo vreme…

U dvadesetom veku smo imali šest ratova; tri balkanska, dva svetska i jedno bombardovanje, Ratovi, ratovanja i ratna stradanja svakom čoveku su najveći strah oduvek a pogotovo danas. Ubistvom jednog od najistaknutijih lidera kosovskih Srba Olivera Ivanovića počinje opet neizvesnost. Šokantna likvidacija čoveka mira, progonjenog i tokom i nakon ratova devedesetih je početak nemira i buđenje strahova ali i besa jednog naroda koji se bori da opstane na svom kućnom pragu uprkos svim agresijama.

Ko će podržati sve napore usmerene pre svega na zaštiti sigurnosti Srba na Kosovu i Metohiji i obezbeđivanju mirnog i dostojanstvenog suživota svih tamošnjih građana, kao i zaštitu kulturne i umetničke baštine srpskog naroda ?

Napad kundacima i puškama na goloruki narod na Kosovu i Metohiji – da li je to nečija režija , ili je krajnje vreme da shvatimo DA OVO NIJE IGRANI FILM KOJI SE DEŠAVA NEKOM DRUGOM??

Da li nam je još jedan rat potreban ili je rat na ovom mestu jedino moguće rešenje?

Rođen je 1950. u Karlovcu. Diplomirao na Pravnom fakultetu u Zagrebu, gde je i započeo novinarsku karijeru, prvo u „Polet“-u, kasnije u „Vjesniku“, „Startu“, „Danas“-u, „Politici ekspres“, „NIN-u“, „Večernjim novostima“ (1996-2001). Godine 1991. prelazi u „Politiku“ gde i danas radi. Izveštavao iz Sirije, Somalije, sa Krima, takođe izveštavao o ratovima u Avganistanu, Čečeniji, Kongu, Iraku, Iranu, Libanu, Jemenu i Libiji…
Intervjuisao dva vrhovna komandanta NATO-a, tri maršala SSSR, šefove KGB-a, KHAD-a, pedesetak ministara odbrane i načelnika generalštaba svetskih armija, između ostalog načelnike generalštaba ruske, kineske i japanske armije. Jedini jugoslovenski novinar koji je plovio u atomskoj podmornici, američkoj „Tautog”, leteo u avionu F-14, bio na nosaču aviona „Džon F. Kenedi” i leteo u Migu 29.
Bio gost vojnih akademija Rusije, Japana, SAD, Australije, Italije, Velike Britanije, Nemačke, Rumunije… Imao je redovnu kolumnu u grčkom listu „Katimerini”, japanskom „Sekuritarian” i „The Diamond Veekly”.

Autor je deset knjiga i desetak velikih tv-serijala. Vojni rok služio 1977. godine u Bitolju u 41. pešadijskoj diviziji JNA. Odlikovan je Medaljom za vojničke zasluge.

Miroslav Lazanski treći put po redu dolazi u Srpsko kulturno društvu, da bismo razgovarali na temu „SRBIJA I KOSOVO , ŠTA DALJE?“ .Bilo je nemoguće ne dotaći i aktuelne teme u svetu.

Tribinu koja je trajala 90 minuta otvorila je predsednica SKD-a Slađana Setenčić. Program su vodile Violeta Aleksić i Tanja Radojević. Miroslav Lazanski započeo je veče aktuelnom temom koja se tiče Sirije rekavši da je Amerika izvršila raketiranje Sirije i pored svih upozorenja Rusije. Lansirane su, po ruskim tvrdnjama, 103 krstareće rakete raznih tipova, a sirijska PVO navodno je oborila 71 projektil. Ako je taj podatak istinit, onda je to sjajan uspeh sirijske PVO budući da ona većinom raspolaže starim sovjetskim PVO sistemima tipa „kub”, „neva” i „SA-5 gamon”, odnosno „S-200”. Sirija ima i modernije PVO sisteme tipa „buk M1” i „pancir”, verovatno su posade na tim sistemima sada mnogo bolje obučene, a nije isključeno da su sastavljene i od ruskih veterana.
U svakom slučaju, ako je od 103 lansirane rakete PVO Sirije oborila njih 71, to je velika efikasnost. A nju, nažalost, niko ne može i dokazati. Jer Pentagon će tvrditi da nije oborena ni jedna jedina raketa, a Moskva i Damask govore o 71 oborenoj. Vojni efekti bombardovanja i raketiranja ciljeva u Siriji su minimalni, nema većeg broja poginulih, materijalna šteta i nije posebno velika, vojna tehnika Sirije nije ni dirnuta, Bašar el Asad je sada čvršće na vlasti nego što je bio pre šest godina kada je rat počinjao.
Ovaj 50-minutni rat, ipak, povlači i neka pitanja i neke zaključke, koje sam na ovim stranicama postavio u prošlom tekstu. Ako su Rusi znali još pre mesec dana za hemijsku nameštaljku u Dumi, koja može da eskalira u bombardovanje Sirije, šta su čekali s dovlačenjem vojnih pojačanja u to područje? Loše procene obaveštajnih službi ili uverenje diplomatije da se stvar može umiriti i ispeglati? Posle slučaja Skripalj došao je slučaj Duma, zar niko u Moskvi nije mogao da pretpostavi da sledi bombardovanje? Ako su Rusi u početku govorili da će direktno vojno odgovoriti ako u Siriji budu ugroženi životi njihovih vojnika, čemu zatim izjave raznih ruskih senatora da neće dozvoliti udar američkih raketa po Siriji. Istina, u Moskvi su to kasnije malo i precizirali tako da neće dozvoliti udar po snagama Bašara el Asada i po vladinim zgradama u Damasku. I to se tako i dogodilo.
Amerikanci su prethodno obavestili Ruse šta će da gađaju, Sirijci su prehodno evakuisali živu silu i tehniku s lokacija koje će biti gađane, usledio je udar sa 103 rakete, a mogao je to biti napad i s 250 do 300 krstarećih projektila, pogođeno je nekoliko objekata, nešto, a možda i više od nešto, raketa je i srušeno, Bašar el Asad je ujutro mirno ušetao u svoju palatu u Damasku..
Nema sudnjeg dana, nema trećeg svetskog rata, pašće tiraži novina. Rusi mogu da kažu da se Ameri nisu usudili da gađaju njihove baze u Siriji, da se nisu usudili da gađaju vladine zgrade u Damasku i da nisu direktno gađali sirijsku vojsku. S druge strane, Tramp nije „podvio rep”, bombardovanje je bilo strogo selektivno, prostorno i vremenski vrlo ograničeno.
No, Moskva će, ipak, morati da razmisli do koje granice može i dalje da nastupa s već izlizanim sintagmama o kršenju međunarodnog prava, o potrebi da se svet ne gura na ivicu rata i s ostalim bedastoćama iz pacifističkog arsenala. Ako imaš PVO i govoriš da je najbolji na svetu, a konstantno izbegavaš da ga ikada upotrebiš, onda se polako gubi kredibilitet. Naravno, potrebno je dobro odvagati kada ga upotrebiti, ali onda su i nepotrebne izjave ruskih senatora tipa „oborićemo sve američke rakete”.
Lazanski je takođe rekao da bi voleo da vidi detalje vojnog ugovora Moskve i Damaska. Šta tamo piše? Ako stoji da je Moskva dužna da pomogne borbu Sirije protiv terorista i da za tu uslugu Damask daje Moskvi dve vojne baze, onda je sve u redu. Ali, ako stoji da se Moskva obavezala da štiti Siriju od svake vrste unutrašnje i spoljne agresije, e onda gorak ukus ostaje…
Nakon ove teme vratili smo se trenutnoj situaciji i nedavnom napadu na Kosovu i Metohiji…Miroslav Lazanski je ovaj deo tribine započeo pitanjima.
Šta bi bilo da je neko od pripadnika jedinice ROSU koja je intervenisala u Kosovskoj Mitrovici povukao obarač i otvorio vatru na okupljene Srbe? Kakve bi reakcije bile Srba na severu Kosova, Prištine, Kfora i Beograda?
Srbi na severu Kosova ne samo da bi aktivirali sve sirene već bi se najverovatnije aktivirale i one snage samoodbrane koje nisu pod kontrolom Beograda, a kojima bi to bio trenutak izlaska iz senke i dokazivanja da su bili u pravu. Priština bi, opet, procenjivala je li to taj trenutak da pokušaju da konačno vojno-policijski zauzmu sever Kosova, eliminišu projekat Zajednice srpskih opština i kompletiraju celu priču o svojoj nezavisnosti. Kfor i Euleks bi diskretno bili na strani Prištine, držali bi se pasivno sve dok broj mrtvih eventualno ne bi prešao barem 20. Beograd bi procenjivao kuda idu stvari, je li reč o spontanom incidentu, ili je namera Prištine da potpuno zauzme sever Kosova. Iako bismo mi morali da imamo takve informacije i procene barem sedam dana pre nego što se događaji i odigraju. Jer, kada krenu spontani događaji, vremena za analizu i nema, pošto je istorija prepuna „spontanih” događaja.
Beograd je već nekoliko puta naglasio da po sporazumu sa Kforom i NATO-om jedinice ROSU bez odobrenja lokalne samouprave, što znači Srba sa severa Kosova, ne mogu ulaziti niti boraviti na severu Kosova. Priština je sada taj sporazum zgazila bez ikakvih posledica po nju.
Pretpostavljam da je telefonski poziv iz Beograda predsednika Aleksandra Vučića naveo Prištinu da hitno povuče ROSU iz Kosovske Mitrovice.
Najmanje je pet značajnih razloga zašto je eksperiment „države Kosova”, bez presedana u lokalnoj primeni svetske vladavine, krenuo pogrešnim putem. Prvo, teško bi se moglo zamisliti teže mesto za takav pokušaj. Nije u pitanju samo fizičko razaranje, reč je o socijalnom i psihološkom razaranju posle 1999. I struktura stanovnika, ne samo etnička, gradova na Kosovu se promenila. Razjedinjenost, korupcija i neodgovornost lokalnih albanskih političara na Kosovu, sve je to dobro poznato zapadnim sponzorima Prištine. Pričaju o ljudskim pravima, toleranciji i stabilnosti, svi na Zapadu koji žele da znaju, dobro znaju da su to samo priče.
Osim vlade u Prištini postoji i druga, nezvanična vlada, koja kontroliše pare koje sa Zapada šalju na Kosovo albanski gastarbajteri.
Treći razlog haosa jeste i kontekst međunarodne situacije koji se dosta promenio od 1999. godine. Haos i složenost međunarodnog prisustva na Kosovu možda nama u Beogradu i nije tako vidljiv, ali to postoji. Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN kaže da je Kosovo pod suverenitetom SR Jugoslavije, ali i da će uživati značajnu autonomiju i samoupravu. Spoj devičanstva i materinstva. Poslednje, ali ne i najmanje važno, haos vlada i zbog toga što svet zaista i ne želi da više bude na Kosovu. Svaka zemlja koja je poslala svoje vojnike u okviru snaga Kfora najvećim delom sama i plaća svoje troškove.
Svet, zapravo Zapad, polako se umara od problema koji se zove Kosovo. Tu i leži šansa Srbije da postigne rešenje koje odgovara našim nacionalnim i državnim interesima. Naravno, treba da jasno i nedvosmisleno kažemo šta je to naš državni i nacionalni interes na Kosovu. Ako je to sever Kosova, onda sledeći upad jedinice ROSU ne sme ostati samo na verbalnim reakcijama Beograda. Kosovo i odnosi sa Rusijom jedini su aduti Srbije u odnosima sa Zapadom.
Nakon tribine usledila su pitanja i odgovori. Diskusija oko pomenutih i mnogih drugih tema, zadražala je Lazanskog i mnogobrojne goste do kasnih večernjih sati. Posetioci su došli iz svih krajeva Švajcarske kao i iz susednih zemalja: Nemačke, Francuske, Austrije, itd…Prisutni su imali priliku da pitaju sve što ih zanima a što se tiče političkog stanja, da se druže u neoficijalnom delu programa sa istaknutim novinarom ali i da pogledaju naslove knjiga Miroslava Lazanskog.

Čelnici mnogih udruženja su to veče uveličali ovaj događaj..

Za Radio Mladost, Lazanski je rekao da ga gostoprimstvo Srpskog kulturnog društva uvek dirne pa je slogan predsednice društva Slađane Setenčić sa kojim je otvorila tribinu «Srpsko kulturno društvo je i vaša kuća», zaista nešto što potpisuje ovu instituciju koja traje 26 godina.

Pomenuo je i angažman srpskog Radija Mladost, diveći se trudu i radu entuzijasta da se srpska reč čuje u etru već 21 godinu na ovim prostorima. Lazanski je takođe istakao da je profesionalnost tima za svaku pohvalu…

 

Fotografije: Violeta Aleksić